Upravo razmišljam na temu dali nam dopire informacija do svesti cemu služi Međunarodni sud pravde u Hagu.
Nevinim nas je proglasio Međunarodni sud pravde u Hagu. Ali kada ste prvi u istoriji sveta kojima se sudi za genocid (kao krivično delo genocid je definisan tek 1948. godine), kada ste već 15 godina dežurni krivac-bez krivice i kada mnogi i mnogo gori od nas misle da smo baš mi zaslužili svaku kaznu koja nas je snalazila, onda nije dovoljno biti samo nevin. Teško da to u ratu iko može biti i ostati. Nije to pošlo za rukom ni onima koji Srbiji i Srpskom narodu sve ovo vreme presuđuje. Ni oni nisu nevini. Oni su samo pobednici.
Sud je, dakle, odlučio da Srbija nije kriva za genocid u Bosni i Hercegovini. Iako zvuči kao oslobađajuća presuda – nije sasvim. Genocid su (lokalizovali ) na Srebrenicu, a krivicu ( globalizovali ) i uputili na Srbe. , Dok su nam ispaštanje davno odrezali. Presudili su da smo prekršili Ženevsku konvenciju o genocidu time što nismo sprečili genocid, i što nismo kaznili počinioce. To je parafraza za kolektivnu krivicu koju, valjda, kao kompleks niže vrednosti treba da ugradimo u gene. Drugim rečima, da i unučićima objašnjavamo da zbog neviđenog zločina u Srebrenici, gde su pobijene hiljade Muslimana, nemamo prava da pomenemo ranije počinjene neviđene zločin u Bratuncu i okolini Srebrenice, gde su pobijene hiljade Srba.
Nakod 60 godina posle Drugog svetskog rata, u kom je Nezavisna Država Hrvatska bila na strani najgenocidnije tvorevine u istoriji, Hrvati nemaju snage da priznaju da je u Jasenovcu, jedinom nacističkom logoru kojim nisu upravljali Nemci, umesto 25.000 Srba (hrvatski izvori) pobijeno desetostruko više (srpski izvori, pa i muzej Jad Vašem u Jerusalimu, govore o 600.000 do 700.000 uglavnom Srba, Jevreja, Roma i drugih).
Teško da će bilo ko on njih svom detetu ispričati da je u akciji ( Oluja ) u Hrvatskoj ubijeno i nestalo 1.960 Srba (prema podacima Dokumentaciono informacionog centra «Veritas»), da ih je oko 200.000 proterano iz svojih domova, da je spaljeno oko 20.000 srpskih kuća a da su ostale opljačkane i uništene. Ili da su Srbi po Bosni pamtili Božiće i krsne slave po pokoljima koje su po srpskim selima činili pripadnici muslimanskih jedinica, kao što je bilo 1993. godine u Kravicama i u Skelanima. Ili da je na Kosovu od 1998. godine do 2001. godine (prema zvaničnim srpskim izvorima) ubijeno i nestalo 3.276 ljudi, od toga najviše Srba i Crnogoraca, čak 1.953 civila. Ili da je Jugoslavija bila ona zemlja koju je tri meseca bombardovalo 19 zemalja udruženih u najmoćniju vojnu alijansu na svetu (oko 5.000 žrtava), mimo svih pravnih normi i Povelje UN. I da za gađanje civilnih ciljeva niko u NATO nije odgovarao, a u tribunalu Ujedinjenih nacija na kom bi trebalo da se sudi za sve zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, nije sprovedena čak ni istraga protiv NATO jer je i samo spominjanje takve istrage rasrdilo najveću silu sveta. Toliko o pravdi. I o pravu. .
Srbi su tako u međunarodnoj javnosti ostali dežurni krivci. Nikada žrtve. Zapadna propaganda je proteklih decenija Srbe, baš kao i nacistička Jevreje (što u članku «Kolektivna krivica i kolektivna nevinost» objašnjava novinarka Dajana Džonston) opisivala kao «samosažaljive plačljivce» koji imaju bolesnu potrebu da sebe opisuju kao žrtve.
Tako je svet postao gluv za srpske žrtve, kao što je nekada bio gluv za jevrejske.
Nije se svetska savest tako ustremila na počinioce zločina nad Srbima, nije se savest Ujedinjenih nacija oštrila na moćnim državama sa pravom veta u Savetu bezbednosti, bez obzira na njihove militarističke avanture po egzotičnim zemljama, veoma daleko od kućnog praga.
Toj savesti je komotnije da se zgražava nad činjenicom da jedan izmrcvaren narod, koji ne pristaje da je kriv za sve jer to i nije, nije više siguran šta će učiti svoju decu. Ni šta će im reći za Srebrenicu, ni za Bratunac. Za razliku od onog njih koji su sigurni sta ce učiti svoju decu .
Izvor: http://www.dejanlucic.net
